Vera se gajila u tišini, procvetala na Svetoj Gori! Vanja Grbić: Bivša devojka tražila je da pređem u katolike...

Slavni srpski odbojkaš i doktor nauka sporta i fizičke kulture Vladimir Grbić bio je gost u podkastu kod oca Predraga Popovića kome je otvorio dušu na mnoge teme.

Govorio je o svom odnosu sa ocem Milošem i njegovim problemima sa alkoholom, o svom mlađem bratu Nikoli i nekim njegovim odlukama kroz karijeru, dok se takođe dotakao i svog odnosa prema Bogu i veri.

Kako sam kaže, njemu se odnos prema Bogu i veri posebno promenio od kada je sazreo, postao ozbiljan čovek, svestan da je pre toga bio na velikim "izazovima". Tako je u intervjuu kod oca Predraga Popovića pričao o tome kako je u Italiji, u kojoj je igrao odbojku devedesetih godina, video kako se katolici odnose prema Bogu, što je i njega nateralo da se malo više zainteresuje i kod njega se sve promenilo kada je posetio Hilandar.

Vanja Grbić je odrastao u Kleku kod Zrenjanina i kako sam kaže to je selo u kome su "radili ljudi iz službe", tako da se tamo nije ni pričalo o religiji, kamoli nešto drugo.

"Tu je, recimo, kada su došli 1945. ili 1946. godine, prva stvar koju su uradili bila je da su skinuli zvono sa jedne švapske crkve. I tih pet ljudi koji su skinuli zvono sa te crkve, nažalost, doživeli su velike tragedije." Olimpjski šampion govorio je i o stvarima koje se odnose na njegovu porodicu.

"Moja pokojna baba, koju sam pomenuo, izgubila je rođenog brata tako što ga je jedan ranjeni pripadnik četničke trojke ubio ispod ikone Svete Petke, koja je bila njena krsna slava. Ona je tada rekla: "Da je bilo Boga, spasio bi ga", i nije htela da slavi".

Vladimir Grbić je već 25 godina u srećnom braku sa Sarom, sa kojom ima četvoro dece (ćerke Inu, Unu, Milu i sina Lazara), a pre nego što je nju upoznao zabavljao se sa jednom Italijankom koja je želela da ga prevede u katoličanstvo.

"Mi možda nismo slavili slavu, ali kada sam sa 22 godine otišao u Italiju, upoznao sam katoličku religiju. Shvatio sam koliko su oni, u stvari, organizovan sistem koji te ne pušta u svoje društvo ukoliko ne poštuješ kanone. Što je mnogo, mnogo, mnogo, mnogo, i još deset puta više, zastrašujuće nego što je to kod nas".

"Kroz priču sa devojkom sa kojom sam se tada zabavljao, ona je rekla: 'Ne, ne, mi smo katolici. Ti, ako hoćeš da budeš sa mnom, moraš da promeniš religiju'. Mene je to toliko povredilo zato što ja nemam predrasuda prema drugim nacionalnostima i religijama. Ja poštujem sve, gledam kakvi su ljudi i tako dalje. Mene je to zaintrigiralo da prvo upoznam svoju religiju, o kojoj pojma nemam. I bilo me je sramota zbog toga", rekao je Grbić kod koga se tu odnos prema veri promenio.

"Onda sam stupio u kontakt sa ocem Dimitrijem Šljokićem, koji je ujedno i moj duhovnik. On je tada bio zadužen za crkvu u Kleku, koja je hipotetički trebalo da se izgradi, i, Bogu hvala, danas je izgrađena. Sa njim sam provodio sate diskutujući o tome koja je razlika između pravoslavlja i katoličke vere. Kako je postavljena, šta, zbog čega i na koji način. Shvatio sam da je bogatstvo koje imamo nešto što ne samo da ne treba da zanemarujemo već nešto što treba da gajimo i negujemo."

"To je bilo, recimo, 1995. ili 1996. godine, nakon Olimpijskih igara. Nikola, Dragan i ja smo se krstili, nas trojica braće. Krstio nas je čovek sa kojim imamo staro kumstvo, Bogdanović iz Kleka, koji je bio najbolji prijatelj mog pokojnog oca", prisetio se Vanja.

Kako kaže, nije tada počeo njegov "verski fanatizam", nego sramota zbog toga što ne zna ništa o tome. Usledio je odlazak na Hilandar, godinu dana posle posle očeve smrti, gde je mnogo toga naučio o Bogu i veri.

"Ja u tom trenutku osećam kao da me je nešto uhvatilo, kao da ne mogu da udahnem. Suze same idu, bez ikakvog objašnjenja. Jednostavno, u meni se tada stvorila želja da ponovo dođem i da shvatim zašto mi se to desilo", rekao je Vanja Grbić koji je i te kako znao da kritikuje odnos drugih prema veri i crkvi: "Zašto je to mesto toliko posebno?".

"Kada smo otišli na Hilandar, Goran nas je bukvalno vodio kroz unutrašnjost crkve i ispričao nam sve ovo što sam i ja sada ispričao. Tamo možete da vidite mermernu ploču, stepenik koji je ulegnut od stopala monaha i ljudi koji su njime hodali tokom 800 i kusur godina. To govori o stabilnosti nečega što je autentično naše. Kada odete tamo, osetite se kao malo zrnce peska, ali u svojoj Sahari. E, to je ono što je najvažnije - to je naša Sahara. Možete da vidite i Savin bunar, da popijete vodu kako biste se ponovo vratili".

"Odeš tamo da pronađeš mir i shvatiš da nisi mali. Vrlo često, kada se desi da u ovom svetu budeš na kušnji, moja Sara kaže: 'Ajde ti malo idi na Hilandar da se smiriš. Živimo u svetu u kojem smo svakodnevno na testovima. Čovek treba da radi ono u šta veruje", zaključio je on.

Inače, baš u crkvi, Vanja Grbić ponudio je svoj život za očev, u trenucima kada je Miloš Grbić umirao. Shvatio je godinama kasnije da je to bila velika greška i da to nije trebalo da uradi.

(Espreso/Mondo/Prenela:A.M.)